20. jun 2019. - Intervju Mile Poljaković: Boemska misao mladog pesnika, uprkos svetu

Share


Mila Poljaković, student druge godine novinarstva i komunikologije na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, intervjuisala je Denisa Dautovića, člana Književnog kluba.


 

 

Intervju profil: Denis Dutović, pesnik, student medicine

Boemska misao mladog pesnika, uprkos svetu


U Subotici postoji Fondacija ,, Danilo Kiš” koja se bavi stvaralaštvom i kulturom mladih, a pod njenim okriljem Književni klub. Tu se svakog petka okupljaju mladi pesnici i pisci, diskutuju o filozofskim i verskim pitanjima, umetnički ih oblikuju i pretaču u stihove, povremeno se svađaju kao svaka normalna porodica, stvaraju novi svet. Tu ga sretoh i odlučih se za njega. Denis Dautović je mladi intelektualac o kom treba pisati, jednog dana za njim će ostati dela koja će ga proslaviti, a prvi intervjui biće dragocenost novinarstva.

Svoju priču ispričao mi je u ,,Kafe priči”, pravom mestu za tkanje života. Nije odudarao od okoline u svojoj kariranoj košulji i bledim farmerkama, to se nosi, ali ga je nehajno održavana brada poprilično otkrila na prvi pogled. Puškin u srpskoj verziji jasno je dao znak svog boemskog karaktera i pesničke duše koja u potpunosti štrči.Već i samo objašnjenje kako je dobio ime otkrilo je mnogo o njemu. Denis Napast, jasno naglašeno u američkoj verziji, bio je inspiracija imenu današnjeg intelektualca, studenta medicine, pesnika, ljubitelja književnosti.

Rođen je u Subotici, gde je završio osnovnu školu i prva dva razreda Gimnazije.

“U školi nisam bio omiljen jer sam voleo da zafrkavam, kako svoje vršnjake, tako i svoje profesore. Dosta razgovora sam vodio sa razrednim starešinom, pedagozima, psiholozima. Za mene je osnovna škola prošla u razmišljanju kako preživeti dan, a Gimnazija je postala nastavak na modifikovan način-kako preživeti dan na interesantan način. Tu sam se prvi put susreo sa aktivnim mogućnostima učestvovanja u glumačkim i lingvističkim sekcijama, kao i generalno stvarima koje su me dugo interesovale, ali nisam imao prilike da se njima bavim.”

Nakon završenog drugog razreda Gimnazije, dobija stipendiju i odlazi na razmenu učenika u Veliku Britaniju.

“Engleska je neverovatna zemlja u smislu resursa koje može da ponudi učeniku. Englezi vole Englesku i vole strano dokle god to strano liči na englesko. Engleska kultura kao da oscilira između ekstremnog liberalizma i ekstremnog konzervativizma, nikako da nađete ljude koji su na sredini. Imate one koji su toliki zastupnici ljudskih prava da će ukinuti vaša ljudska prava ako se ne slažete sa njihovim načinom podržavanja ljudskih prava, a takođe imate one koji će ukinuti vaša ljudska prava jer se ne prezivate Smit ili Džons. Jedan od prvih komentara koji sam ja dobio tamo bio je nakon pitanja koje mi je postavio dečak iz škole „Jesi li ti iz Rusije?“ na šta sam mu ja odgovorio „Ne, ja sam iz Srbije“, da bi usledilo ničim izazvano „Aaa, komunistička kurvo“. Kasnije saznah da većina Engleza ne zna gde je Srbija.Često kada kažeš Srbija na engleskom, to njima zvuči kao Sirija ili kao Sibir, te mešaju zemlje, ali su laki na komentarima.”

Školovanje u Britaniji bilo je, bez obzira na sitne neprijatnosti, odličan potez pre svega zbog interaktivnog pristupa znanju. Ono se jasno razdvaja od našeg sistema po rečima mog sagovornika.

“Kada sam radio hemiju, svaki drugi dan sam radio sa hemikalijama, kada sam radio fiziku, svaki treći dan sam imao eksperiment, radio sam sa fizičkim instrumentima.”

Jasno iskazavši stav da je u Engleskoj pohađao školu po svojoj meri gde se izgubila misao da samo treba preživeti dane, Denis je zadržao i ljubav prema svojoj zemlji i obeležja svoje zemlje, kao i delove svog identiteta, koje je jasno otkrivao ljudima oko sebe.

Ne želim da zvučim kvazipatriotski kao navijači, ali biti tamo kao Srbin, u smislu da ste ponosni na svoj nacionalni identitet, da u svojoj sobi imate, kao ja, zastavu Srbije, da imate šajkaču, koju ste najpre doneli kao šalu, ali ste onda shvatili da se ljudima sviđa kako izgleda kapa, nije lako.”

Iskazivanjem svog mišljenja i stava, stekao je ljude koji su ga poštovali, ali u isto vreme stekao mnogo ljudi koji su bili protiv njega. Privatnu školu pohađao je sa ljudima koji su najčešće dolazili iz Hong Konga ili Nigerije, bivših engleskih kolonija.

“Tih četiri stotine ljudi sa kojima sam ja interagovao je meni dalo relativno dobar uzorak da izvučem zaključke bar o toj njihovoj eliti.Oni stvarno u tom liberalističkom ubeđenju misle da doprinose miru i redu, dobroti i svemu pozitivnom u Evropi. Kada su me prvi put pitali šta mislim o Engleskoj, ja sam im rekao da je to zemlja koja ima resurse, ali da mi se politički ne sviđa jer je to zemlja koja je u više navrata izvršila genocid, zemlja koja se ponosi svojim kolonijalnim nasleđem. Taj govor me je u početku učinio nepopularnim kod konzervativnijih ljudi, a učinio me je popularnim kod ovih koji su ekstremno liberalni. Kasnije su me pitali da li podržavam vojsku, a ja, pošto sam išao u tu privatnu školu koja pripada religioznoj sekti hrišćanstva koja se zove kvekerizam, odgovorio sam da podržavam vojsku kao integralni deo jedne suverene države. Oni su se jako razočarali u mene govoreći kako niko ko veruje u mir i ljudskost ne može da veruje u vojsku.”

Nakon povratka iz Engleske, završava četvrti razred Gimnazije, a zatim upisuje Medicinski fakultet u Novom Sadu. Želja mu je da se jednog dana bavi psihijatrijom, ali i pisanjem.

“Ja smatram da je psihijatrija u ovom svetu dosta otišla na pogrešnu stranu. Koliko god vas duša boli, koliko god to bilo individualno, vi ste prinuđeni da se obratite lekaru i tražite pomoć, a lekar vam, po jednoobraznom merilu, prepiše tablete na osnovu tabele u Ekselu. Po mom mišljenju, ni blizu toliko često koliko bi trebalo, ne leči se uzrok bolesti, koliko se leči simptom. To je kao da dođete kod mene i kažete da imate rak pluća i imate bolove, a ja Vam prepišem tablete protiv bolova. Dobro, više vas ne boli, ali i dalje imate rak. Ja bih voleo da budem deo struje koja će to da promeni, koja će lađu naučne psihijatrije da gurne u drugom smeru.”

„Sve, sve, ali zanat…“, refren je koji mu je ponavljan tokom celog života. Odjek ove rečenice stalno mu je u glavi i navodi ga na razmišljanja o ostavljanju traga na Zemlji. Možda nije dovoljno samo razmišljati, deliti svoje stavove, istraživati, ukoliko sve ostane u okvirima male zajednice. Potrebno je stvoriti tvorevinu, nešto što će konstantno podsećati na spoznaju i sve ono što bismo, mi ljudi, mogli da postanemo.

“Čovek shvati da, bez obzira koliko može da filozofira, priča, misli, ako ne može da učini nešto od čega će nešto fizički da nastane, neće imati uticaja na svet.”

Prva oblast života koju je iskreno zavoleo, bila je književnost. Ona i danas vodi Denisovu nit života, u njoj pronalazi inspiraciju, kroz književne likove prodire u srž ljudske psihe, razmišlja o postupcima i iznalazi rešenja za uzroke različitih vidova ponašanja. Veruje da je svaki junak nekada postojao, te da su postupci likova podražavani stvarnošću što omogućava da se psihologijom junaka bavi i pre nego li stekne prve pacijente.

“Naučio sam da čitam sa pet godina i prvo što sam pročitao bili su ciklusi epskih narodnih pesama. Neka deca prvo pročitaju Bukvar, pa čitaju pesme Mike Antića…Bio sam u teškoj zavisnosti od proze jer kada ne bih imao šta da čitam, ja nisam znao šta da radim. Ništa mi nije bilo toliko zabavno koliko mi je bilo zabavno čitanje.”

Čehov je rekao „Medicina mi je žena, a književnost ljubavnica“, a ova misao je moto kojim se vodi.

“Ona u koju se prvo zaljubiš, ta ti nije žena.Ja sam se prvo zaljubio u književnost, a tek tokom osnovne škole u medicinu. Moj san je da radim kao psihijatar jer u toj ludosti, u toj krhkosti najvažnijeg dela čoveka, a to je njegov um, leži neverovatna poetika, koja ne samo da bi pružala neiscrpan izvor inspiracije za pisanje, za beletristiku, nego pruža i neiscrpan izvor tematika za naučne radove.”

Za Denisa Dautovića nauka je igralište, a svaki istraživački rad igra sa gomilom zamki, tajni i neočekivanih iznenađenja koje treba prozreti. U ovoj igri on uživa svestan da igra traje onoliko koliko čovek želi da se igra.

“Nekada čovek dođe do zida, a tada imaš opciju da vrištiš, da se iskališ, da plačeš, da se smeješ ko manijak ili da nešto zapišeš. Neki ljudi se izražavaju slikanjem, ja ne znam da slikam, neki vajaju, to tek ne znam, ali shvatio sam da ne moram ništa od toga da znam ako znam da pišem. Prvi put sam javno dao pesmu da se vodi negde, da se pročita na konkursu, u drugom razredu Gimnazije, a sve vreme do tad sam aktivno pisao. To što ja napišem je služilo svrhu dok je bilo pisano, dok sam ja mislio, izražavao se pišući. Kada bih završio, to je za mene bio kraj, to je postajalo predmet.To mišljenje mi se promenilo u Engleskoj, tada sam počeo da čuvam sve što napišem.”

Po završetku Gimnazije ,,Svetozar Marković” u Subotici, tačka na kraju školovanja, bila je monodrama „Čiviluk“ koju je sam stvorio i samostalno izveo.

“Kada sam se vratio iz Engleske, shvatio sam da sam najsrećniji bio kada sam išao na dramsku sekciju. Pošto se to brzo ugasilo, ja sam ostao bez tih ventila. Stalno sam pokušavao nešto da nađem, ali nigde vajde. I onda sam se zapitao „Zašto bih ja tražio nečiju pomoć ili se uzdao u sekcije kad neće biti ništa od toga, ako si sposoban, onda napiši sam delo i izvedi sam.“Problem mi je bio kako napisati monodramu, a da to bude nešto interesantno. Shvatio sam da bi najbolje bilo da taj glavni i jedini lik priča sa nekim. Međutim, sa kime da glumac priča, ako je monodrama. Pa sa predmetom, nek priča sa predmetom koji će da ukrasi kao ljudsko biće. Prvo što mi je palo na pamet bio je čiviluk i od te ideje sam nastavio dalje. Celu predstavu sam iskucao za dve nedelje. Izvedba te monodrame mi je bila jedan od vrhunaca života. Od tada sam više počeo da analiziram sve što napišem.”

Njegove pesme “Gavran”, “Trešnja”, “Veljko krčmar” I mnoge druge, vode poreklo iz životnih prilika.Inspiraciju za svoju poeziju ne nalazi u svakodnevnim stvarima.

“Ne volim poeziju koja je pisana samo da bi nekog nasmejala, usrećila ili da bi se prodala.Moja poezija je možda depresivna jer sam pisao o prilikama koje ostavljaju jak uticaj na čoveka dok živi, a te prilike, pa i u prosečnom životu, nisu baš srećne. Ne volim pesme o ljubavi. Ne volim ih jer mislim da to svako može da piše.Onaj koji misli da najgore piše na svetu, kada bi seo i pokušao, o ljubavi bi mogao nešto da napiše. Ja volim da pišem o onome što ne bi svakome palo na pamet. Na primer, bio sam jednom u Slovačkoj, na planini, u jednoj kolibi u nacionalnom parku. Gledaš kroz prozor i vidiš planine dokle ti oko doseže i toliko te satre ta lepota i taj pogled da uzmeš i pišeš.”

Iako ne voli pesme o ljubavi, u nju snažno veruje, ali skoro uopšte ne veruje u ljude.

“Mislim da je ljubav nešto što postoji i mislim da je jedno od najvećih čuda koje čovek može da oseti. Ali u isto vreme, pošto je to čudo jedan takav ideal, voleti nekog ili nešto, ne pričam sad samo o romantičnoj ljubavi dvoje ljudi, nego generalno voleti nešto punim srcem, mislim da je jedna idealistična, snažna stvar, da je malo ljudi koji mogu to, ne samo da stvore u sebi, već i da izdrže u sebi. Ljubav nije mirna sila.Ljubav je sila uništenja.Jedino za šta se više ginulo u ovom životu od mržnje je ljubav.”

Neki umetnici inspiraciju nalaze u alkoholu i opojnim sredstvima.Na pitanje da li ih i u kojoj meri konzumira, odgovara iskreno.

“Alkohol i ja smo prijatelji. Ono što ne podržavam je „lešenje“ jer je preterivanje generalno u životu loše. Često za sebe ironično kažem da sam boem,a ne možeš da budeš boem ako ne piješ. Ne sviđa mi se to što se mladi ljudi sve više i više fasciniraju tom kulturom droge, što si ti sada ,,kul” ako si se „naduvao“ kao ludak, ako nisi znao gde si.”

Za njega vrhunac nisu halucinogena sredstva koja uznose do spoznaje, već književnici koji svojim delima mogu da izdignu čitaoca u nadrealna nebesa.

“Pisanje Dostojevskog je, po mom mišljenju, nenadmašno.Ruski psihološki realizam je vrh pisanja. Dostojevski, Tolstoj, Puškin, Čehov su za mene vrh piramide. Takođe, jedan od omiljenih mi je Alber Kami jer je prvi put uveo pojam egzistencijalizma kao filozofske misli u glavu.”

Veruje u književne junake, slabije veruje ljudima, a o pitanju vere u Boga mogao bi da priča satima.

“Apsolutno podržavam čovečje priznanje da ne zna i to je moje religijsko uverenje.Ja ne znam da li ima Boga, ja ne znam da li ima ičega više od mene i baš zato nikada ne mogu reći da ima ili da nema. Mogu reći da verujem da ima ili da verujem da nema. I svako ko kaže da nema Boga, od sebe pravi idiota jer iznosi jednu tvrdnju bez ikakvih dokaza. A sa druge strane, ako kažeš da ima Boga, nailazimo na isti problem.”

Razgovor je trajao satima, a trajao bi i duže da se veče nije spustilo i približilo vreme za razilaženje.Denis filozof, Denis pesnik, Denis psihijatar, Denis napast, svi ti junaci sklopljeni u liku i delu Denisa Dautovića bili su odlični sagovornici i mogli bi još mnogo toga da kažu. Pođoh ka kući ophrvana gomilom misli i sa više pitanja nego što sam na intervju došla. I bih sigurna, ovakvi ljudi su potrebni nekoj novoj zemlji koja će buditi nove vrednosti.

Mila Poljaković, student druge godine novinarstva i komunikologije na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.