Share


IV Književni festival

Časopis

Ovogodišnje, četvrto po redu izdanje Međunarodnog književnog festivala „Pisci u fokusu“ održalo se od 24. do 26. marta 2011. godine u Subotici.. Cilj Festivala je popularizacija pisane reči među mladima, kao i upoznavanje ovdašnje publike sa aktuelnom književnom scenom u zemlji, regionu i Evropi. Ove godine ugostili smo domaće autore, kao i pisce iz Mađarske, BIH, Slovačke i Rusije.

 

 

 

 


PROGRAM FESTIVALA

četvrtak, 24. mart

17.30 Otvaranje IV Književnog festivala i izložbe Davora Gromilovića

18.00 Svetlana Velmar Janković - Amfiteatar Otvorenog univerziteta

19.30 Muharem Bazdulj - Art bioskop Aleksandar Lifka

21.00 Monika Kompanjikova - Art bioskop Aleksandar Lifka

..

20.00 Who's Afraid of a Woolf? - književna radionica - Baš kuća

 

petak, 25. mart

16.30 Ritualne igre loptom- promocija Antologije nove generacije vojvođanskih pisaca - Baš kuća

18.00 Goran Petrović - Amfiteatar Otvorenog univerziteta

19.30 Marija Šimoković - Art bioskop Aleksandar Lifka

21.00 Bán Zsófia - Art bioskop Aleksandar Lifka

..

22.00 Birdland Project - koncert - Baš kuća

 

subota, 26. mart

16.30 JAK predstavlja - Art bioskop Aleksandar Lifka

18.00 Cserna - Szabó András - Art bioskop Aleksandar Lifka

19.30 Dmitrij Gluhovski - Art bioskop Aleksandar Lifka

21.00 Aleksandar Gatalica - Art bioskop Aleksandar Lifka

..

22.00 Jack Dupon - koncert - Baš kuća


Simultani prevod svih programa na srpski i mađarski jezik obezbeđen.

Ulaz na sve programe je besplatan.

Pokrovitelji festivala: Pokrajinski sekretarijat za kulturu, Grad Subotica, JAK, FISZ, Szépírók Társasága

Medijski partneri: RTS, Radio televizija Vojvodine, Yu Eco Televizija, Magyar Szó, Litera.hu, Symposion

četvrtak, 24. mart


17.30 Galerija Otvorenog univerziteta


IZLOŽBA: DAVOR GROMILOVIĆ - 6 feet deep




Davor Gromilović, rođen 1985. godine u Somboru. Diplomirao slikarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 2010. godine, gde je zaposlen kao stručni saradnik na Katedri za crtež. Održao nekoliko samostalnih te učestvovao na brojnim grupnim izložbama u više gradova Srbije. Objavljeni radovi u publikacijama Polja, Karton, Avangrad.

Figuraciju često koristim u svom radu. Underground kultura. Interni humor. Groteska. Jeftinoća masovne proizvodnje. Azijska kultura. Sve ovo se oslikava u mojoj umetnosti danas.


18.00 Amfiteatar Otvorenog univerziteta

SVETLANA VELMAR JANKOVIĆ




Rođena u Beogradu gde i danas živi i radi. Radila kao sekretar i urednik časopisa "Književnost" i kao urednik u Izdavačkoj kući Prosveta. Osnovala je biblioteku Baština. Dobitnica je brojnih nagrada kao što su Isidora Sekulić, Ivo Andrić, Meša Selimović, Đorđe Jovanović, Bora Stanković, Pera Todorović, kao i nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu u 1992. godini, Ninove nagrade za roman godine za Bezdno (1995), te nagrade Politikinog zabavnika, Neven i 6.april za životno delo. Njena dela su prevođena na engleski, francuski, španski, italijanski, bugarski i mađarski jezik. Objavila je romane Ožiljak, Lagum, Bezdno, Nigdina, Vostanije, zbirke kraćih i dužih proznih dela Dorćol, Vračar, Glasovi, knjige eseja Savremenici, Ukletnici i Izabranici, drame Žezlo i Knez Mihailo, priče za decu pod naslovom Knjiga za Marka, Očarane naočari i Sedam mojih drugara, prvi deo autobiografske proze Prozraci i molitve Svetilnik... 

Vijon se pitao gde su nekadanji snegovi; ja se pitam gde su nekadanja letnja popodneva, kad se smrt dana penje u nebo.
(Lagum, Beograd, 1991)

Moderator: Gojko Božović


19.30 Art bioskop Aleksandar Lifka

MUHAREM BAZDULJ




Rođen 1977. godine u Travniku, pisac, prevodilac i publicista. Objavio je knjige kratkih priča One Like a Song (1999), Druga knjiga (2000), Travničko trojstvo (2002), Čarolija (2008); knjigu pesama Heroes (2007); romane Koncert (2003), Đaur i Zulejha (2005), Tranzit, kometa, pomračenje (2007) i Sjetva soli (2010); kao i knjige kritičkih tekstova Poslovi i dani (2005) i Filigranski pločnici (2009). Za Drugu knjigu dobio nagradu Fonda Otvoreno Društvo za najbolju knjigu priča u Bosni i Hercegovini 2000. godine. Engleski prevod ove knjige (The Second Book) objavio je Northwestern University Press (Evanston, Illinois) u poznatoj ediciji Writings From an Unbound Europe. Knjige su mu prevedene i objavljene i na njemačkom te poljskom jeziku, a priče i eseji na još desetak jezika. Kolumnista je sarajevskog Oslobođenja. Piše i za Vreme (Beograd), Forum (Skoplje), Feral Tribune (Split) te druge časopise u regiji. Član je uredništva Časopisa za teoriju, kulturu i vizualne umjetnosti Tvrđa (Zagreb). Živi u Sarajevu i Travniku.

Pisanje podsjeća na duha u boci, kad pripovjedač otčepi bocu, duh je pušten u svijet, a možda je, sve u svemu, bolje da duh ostane u boci, tako mu nekako u glavi zvoni ideja o besmislu pisanja.
(Tranzit, kometa, pomračenje, Beograd, 2009)

Moderator: Ana Patarčić


21.00 Art bioskop Aleksandar Lifka


MONIKA KOMPANÍKOVÁ




Rođena je 1979. godine u Považskoj Bistrici. Diplomirala je na Akademiji likovnih umetnosti (Vysoká škola výtvarných umení) u Bratislavi. Dvostruki finalista i član žirija književne nagrade Poviedka. Prvu knjigu, zbirku pripovedaka je objavila pod nazivom Mesto za samoću, za koju je dobila nagradu Ivan Krasko. Novela Bela mesta je bila nominovana za nagradu Anasoft litera i izašla je u prevodu na srpski jezik. 2010. godine je objavila svoj prvi roman Peti brod. Tekstovi M. Kompanjíkove su bili prevedeni i objavljeni u antologijama i časopisima u Americi, Belorusiji, Nemačkoj, Poljskoj, Srbiji, Bugarskoj, Austriji, Mađarskoj, Češkoj i Hrvatskoj. Godine 2008. je dobila nagradu Fondacije Tatra banke za mlade stvaraoce. Živi u Pezinku.

Irena je – u duhu vremena – za primer savladala i karijeru i porodicu, dok neki gospodin Miletić nije odlučio da počupa korov na bratovljevom grobu. Drugaricu direktoricu su jednog dana preraspodelili u kuhinju, čak u suteren betonske zgrade, jer supruga emigranta nije mogla da podiže decu u dobre komuniste.
(Piata lod, Levice, 2010)

Moderator: Zdenka Valent-Belić



20.00 Baš kuća

Who’s Afraid of Woolf? – književna radionica




Književna radionica, namenjena prvenstveno srednjoškolcima, u prvom delu u obliku predavanja upoznaje učesnike sa životom (Detinjstvo, Studije, Bloomsbury group, Leonard Woolf, Saomoubistvo) i delom (To the lighthouse, Orlando, Mrs Dalloway, The Waves, A Room of One's Own) Virginia- e Woolf, engleske spisateljice koja je ostavila jak književni uticaj na savremenu i potonju književnost. Drugi deo radionice biće posvećen razgovoru sa učesnicima na temu Kako doživljavam/o umetnost uz pokušaj da se pojedini među njima ohrabre i podstaknu na prve književne korake.


But the living poets express a feeling that is actually being made and thorn out of us at the moment.
(A Room of One's Own, London, 1929)

Moderator: Dejan Matlak


petak, 25. mart

16.30 Baš kuća

RITUALNE IGRE LOPTOM – Antologijska premijera




Časopis Híd, koji se ne odriče tridesetogodišnje tradicije, ali je s vremena na vreme nanovo promišlja, okuplja oko sebe autore koji stvaraju u njegovom duhovnom krugu (Karolj Balog, Oršolja Benčik, Mikloš Benedek, Aron Blum, Zoltan Danji, Kalman Jodal, Tamaš Kiš, Đula Mirnič, Čaba Presburger – Saul, Atila Širbik, Đerđ Serbhorvat, Ana Terek). Tekstovi ovih autora sačinili/predstavili su jednu antologiju sadašnjice, i ova tekstualna igra loptama može onima koje to zanima da da uvid u događanja savremene književnosti.

Moderator: Mikola Gyöngyi


18.00 Amfiteatar Otvorenog univerziteta

GORAN PETROVIĆ



Jedan od najznačajnijih srpskih pisaca mlađe generacije srpskih savremenih prozaista. Rođen je 1961. godine u Kraljevu. Studirao je jugoslovensku i srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Urednik je u Službenom glasniku. Objavio je knjigu kratke proze Saveti za lakši život, roman Atlas opisan nebom, zbirku pripovedaka Ostrvo i okolne priče, roman Opsada crkve Svetog Spasa prema kom je Kokan Mladenović postavio predstavu u Narodnom Pozorištu u Somboru, roman Sitničarnica kod srećne ruke, zbirku pripovedaka Bližnji, zbirku izabrane kratke proze Sve što znam o vremenu, dramu Skela, zbirku pripovedaka Razlike, knjigu zapisa Pretraživač i novelu Ispod tavanice koja se ljuspa. Dobitnik je književne stipendije Fonda Borislav Pekić, Prosvetine nagrade, nagrade Meša Selimović, Račanske povelje, Vitalove nagrade, nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu, NIN-ove nagrade za 2001. godinu, Oktobarske nagrade grada Kraljeva, nagrade Ivo Andrić, nagrade Borisav Stanković i nagrade Laza Kostić. Petrovićevi romani i pripovetke su objavljivani u prevodu na francuski, španski, ruski, nemački, italijanski, engleski, bugarski, poljski, ukrajinski, češki, slovački, grčki, mađarski, slovenački i makedonski jezik. 

Posle svega su ležali nagi i pričali. Rudi bi se nekada zbunio, pomešao bi jezike, ali ga je Mara opominjala:
- Rudi, na srpskom, sada na srpskom...
I on je voleo Maru na brbljivom srpskom jeziku.
To je odličan jezik da se o nečemu govori do mile volje, ali samo kada je sve završeno, kada više ništa ne može da se učini.

(Ispod tavanice koja se ljuspa, Beograd, 2010) 

Moderator: Đorđe Kuburić


19.30 Art bioskop Aleksandar Lifka

MARIJA ŠIMOKOVIĆ


 
Rođena 1947. u Subotici. Filosof po obrazovanju. Bavi se književnošću, prevođenjem, dokumentarnim filmom, pisanjem za pozorište, publicistikom. Objavila deset zbirki pesama (Sam čovek, Iščekujući Jonu, Ne boj se, tu sam, Majstor žudnje, Nebeski bicikl, Slaganje vremena, Poljubac Gustava Klimta, Mariatheresiopolis, Međurečje, Kinovar) i dva romana (Scenografija za vetar, Velosiped gospodina Vermeša). Među priznanjima i nagrada Branko Miljković. Prevođena na desetak jezika.

P.s.2 A za ono što ste mi govorili o ljudima zbog kojih ste morali da se povučete, našao sam odgovor: ne mora se biti bezuslovno zao, može se biti i beznačajan.
(Velosiped gospodina Vermeša, Beograd, 2010)

Moderator: Branka Jovičić


21.00 Art bioskop Aleksandar Lifka

BÁN ZSÓFIA



Rođena 1957. godine u Rio de Žaneiru, gde je živela do svoje dvanaeste godine. U Budimpešti je završila studije engleskog, francuskog i portugalskog jezika. Zatim je četiri godine radila kao asistent reditelja kod MAFILM-a. Od 1985. godine predaje književnost i vizuelnu kulturu na anglistici, a od 1992. na odseku za američku književnost ELTE-a u Budimpešti. Piše eseje, prozu, kritiku, studije, i ovi se žanrovi često prepliću u njenom stvaralaštvu. Nije zagovornik granica među žanrovima niti njihovog kategoričkog razdvajanja. Pozni radovi: Večernja škola (Kaligram, 2007); eseji: Amerikaner (Magvete, 2000), Probno pakovanje (Kaligram, 2008); Studija: Desire and De-Sription: Words and Images of Postmodernism in the Late Poetry od William Carlos Williams (Rodopi, 1999), Eksponirana uspomena: porodične slike iz individualnog i kolektivnog sećanja (AICA-Argumentum, 2008, urednik), Exposed Memory: Family Pictures in Private and Collective Memory (AICA-CEU Press, 2010, urednik).

No, dosta ovoga. Ne draga moja, ne ide to tako. Ono o čemu se ne može razgovarati, o tome bi trebalo razgovarati, zar ne...

(Esti Iskola, Pozsony-Budapest, 2007)

Moderator: Mikola Gyöngyi


22.00 Baš kuća

BIRDLAND PROJECT


Birdland Project je mladi trio iz Subotice nastao 2010. godine, čiji bi se muzički pravac mogao podvesti pod jazz-fusion-metal-experimental. Od klasične muzike preko džeza sve do novog metala, žanrovi su koji se mogu prepoznati u muzici ove grupe. Svaki od članova benda pritom prati svoju specifičnu muzičku putanju. Ovi mladi muzičari istovremeno su i učenici srednje Muzičke škole u Subotici, na jazz smeru, gde su učili jedni od drugih i nalazili inspiraciju kroz zajedničke muzičke eksperimente. Za četiri godine rada bend je imao brojne nastupe među kojima i na Jazzik festivalu u Subotici. Muzički uzori su im Charlie Parker, Michael Brecker, Pat Metheny, Dizzy Gillespie, John Scofield, European Mantra, Mike Stern. Svoje kompozicije stvaraju zajedno. Članovi benda su Roncsák Marcell, na gitari, Forgács Ákos, na bas gitari i Könyves Benkő, na bubnjevima.

subota, 25. mart

16.30 Art bioskop Aleksandar Lifka

JAK PREDSTAVLJA (Udruženje pisaca József Attila Kör, Mađarska)



LANCZKOR GÁBOR


Rođen 1981. godine u Sekešfehervaru, odrastao u Sombathelju. Fakultet je završio u Budimpešti, a u međuvremenu je duže vreme boravio u Ljubljani, Rimu i Londonu. Trenutno živi u Segedinu. Do sada je objavio tri zbirke pesama i jedan roman. Uskoro treba da mu se pojavi četvrta zbirka pesama. Dobitnik je nagrada Atila Gerec, Faludi i Junior Prima.

Kao kada treći put gledaš neku sjajnu predstavu, tako mi je bilo kada sam je toga dana sreo. Odjednom sam bio umoran. Kada sam je poslao kući, rekavši da je već jako kasno, nemoj da bude svađe sa mamom, rastužila se. Pleplavila me je neka tunjava nežnost zbog nje.
(Hétsarkúkönyv, Budapest, 2011)


NEMES Z. MÁRIÓ


Rodio se 1982. godine u Ajki. Pesnik, kritičar. Redovno objavljuje književne, tekstove iz oblasti istorije umetnosti i filma. Prva zbirka pesama objavljena mu je 2006. godine pod nazivom Prigodna objašnjenja o mesu u seriji svezaka JAK. Potom, 2010. godine pojavljuje mu se knjiga Bauxit u izdanju kuće PRAE. Trenutno radi doktorat iz filozofije.

U mojim tekstovima materijalni objekti se pojavljuju kao rekviziti, to su tragovi koji svedoče o čoveku, ali imam jaku dilemu koliko, što se mene tiče, može da egzistira jedna umirujuće konačna slika čoveka. Nije tu ni reč o antihumanizmu (jer bismo onda morali održavati u životu ono protiv čega se zalažemo), nego pre o poremećaju nefiksiranosti. To je taj osećaj da se može dogoditi bilo šta, a najbizarnije je u svemu to, da je to bilo šta humanoidno.
(Destrukcija pletena noktima - Intervju sa Lajošem Janošijem, preuzeto sa: Piskaraš još?, LITERA)

Moderator: Szegő János


18.00 Art bioskop Aleksandar Lifka

CSERNA-SZABÓ ANDRÁS



Rodio se 1974. godine u Sentešu. Njegova prva knjiga pod naslovom Pola četiri pojavila se 1998. godine u izdanju Magvetea. Od tada je objavio još šest knjiga, među njima zbirku novela Dućan poljubaca i zbirku malih eseja Otrovne šnale, obe kod istog izdavača kao i prvu. Živi u Budimpešti. Pored pisanja novela voli da stvara gastronomske eseje. Dobitnik je i nagrada Mikloš Meselj, Artisjus, Atila Jožef...

No, i onda nisam još pomenuo onaj tvoj program koji si prošlog leta priredila u klozetu hotelske sobe na Rodosu, kada ti je, navodno, štrcnula u dupe voda iz čučavca. Jer u pitanju je bio čučavac, ne onaj WC sa školjkom, i onda si mi razvila tezu o zapadnoj kulturi, o tome kako je najmarkantniji simbol grčko-jevrejske civilizacije upravo engleski klozet, i da pad ove civilizacije na najmarkantniji način označava upravo činjenica da iz ovog simbola štrca voda u čovekovo dupe. Jer zapadni čovek više nema snage da se suoči sa svojim izlučevinama, i pre će da trpi da iz čučavca štrca u njegovo dupe voda, da ne bi, nakon kenjaže, morao da se suoči sa sopstvenim govnima, kako bi se to desilo kod klasičnog engleskog klozeta. I još si urlala i na temu da je engleski klozet zlatno doba, a čučavac je hibris, samozaborav bića, i da se približava strašan božji gnev, i tu sam se začudio samo zato što ti zapravo i ne veruješ u Boga.
(Puszibolt, Budapest, 2008)

Moderator: Bencsik Orsolya


19.30 Art bioskop Aleksandar Lifka

ДМИТРИй ГЛУХОВСКИй



Rođen 1979. godine. Četiri godine živeo i školovao se u Izraelu, zatim radio u Nemačkoj i Francuskoj. Bio je vojni izveštač iz Izraela i Abhazije, radio na radio Rusiji i TV Deutsche Welle i Euronews, u ulozi specijalnog izveštača iz Kremlja. Govori pet jezika. Do sada je napisao tri romana. Debitovao je kao internet-pisac postapokalitičnim romanom Metro 2033. Ovaj roman štampala je 2005. godine izdavačka kuća Eksmo. Rezultat je tiraž od 300.000 primeraka, čitava Moskva u bilbordima METRO 2033, a svi putnici u podzemnoj železnici s tom knjigom u rukama. Autor je serije satiričnih eseja Priče iz domovine i romana Metro 2034. Takođe piše kolumne za Harper's Bazaar, L’Officiel i Playboy.

Železničke pruge izjedene rđom ne vode nikuda. U radioetru nema ničega i radiotelegrafisti iznova slušaju samo tužno zavijanje, kada po milioniti put pokušavaju da uhvate frekvencije, tamo gde su nekada bili Njujork, Pariz, Tokio i Buenos Ajres.
(Metro 2034, Beograd, 2011)

Moderator: Slobodan Vladušić


21.00 Art bioskop Aleksandar Lifka

ALEKSANDAR GATALICA



Rođen je 1964. godine u Beogradu gde je diplomirao Opštu književnost i teoriju književnosti, sa starogrčkim jezikom. Pisac, prevodilac sa starogrčkog jezika, muzički kritičar dnevnog lista Novosti (do 2008. godine), urednik književnog podlistka BLIC knjiga, trenutno urednik kulture Informativnog programa RTS. Objavio je romane Linije života (nagrada Miloš Crnjanski i Giorgio la Pira u Italiji), Naličja, Euripidova smrt i Nevidljivi (nagrada Stevan Sremac) kao i cikluse priča Mimikrije, Vek (nagrade Ivo Andrić i Umberto Saba u Italiji), Beograd za strance i Dnevnik poraženih neimara. Njegova proza je objavljivana u svim književnim časopisima u Ex-Yu i Srbiji (Književnost, Književne novine, Književna reč, Letopis Matice Srpske...). Knjige i pripovetke su mu prevedene na gotovo sve evropske jezike. Aleksandar Gatalica jedan je od trojice jugoslovenskih učesnika u Literarnom vozu 2000 (Literaturexpress 2000), jedinstvene književne manifestacije održane u organizaciji Literarnog instituta iz Berlina. Član je Uprave Srpskog književnog društva i zamenik predsednika Evropskog pokreta u Srbiji.

Pisma su kao plutajuće boce. Mi samo mislimo da ih pišemo, lepimo šarene marke na koverte i odašiljemo ih preporučenom ili avionskom poštom. Moje mišljenje je da se pisma zapravo sama pišu, svojevoljno i neretko bahato pronalaze pošiljaoca i primaoca, i potom taj par primoravaju da ih piše i čita, pa čak i uzajamno jedan drugom odgovara.

(Nevidljivi, Beograd, 2008)

Moderator: Dušan Vasić


22.00 Baš kuća

JACK DUPON



Bend koji izvodi progressive/rock zvuk a sastoji se od izvođača na bubnjevima, dve gitare, bas gitari, udaraljkama i pevača. Reč je o mladom francuskom sastavu, kojeg čine ludi i flegmatični avanturisti imaginarnog. Improvizaroti i pripovedači bajki. Ljubazni i nepristojni. Ekstremni i kontradiktorni.... Jednom rečju: živi! Njihova muzika je kao njihov život: van tokova i granica. Daleko od uobičajene show ponude, njihovi performansi govore o neobičnom Jack Dupon-u: Manituu i Mentoru, Velikom bratu, genijalnom kriminalcu sa hiljadu maski... Vrlo teško opisiv, bend Jack Dupon izvodi delirični zvuk pun humora i ritma, dinamičan, onaj koji otvara puteve imaginacije... Uticaji: Zappa, Phish, Morphine, King Crimson, Caravan, Primus, Frog Brigade.

Jack Dupon je sve drugo nego usklađen bend, na naše zadovoljstvo...

 

 

ZAPIS SA KNJIŽEVNE VEČERI SA SVETLANOM VELMAR-JANKOVIĆ NA FESTIVALU «PISCI U FOKUSU»

LAVIRINTI LJUDSKOG UMA

Iscrpljen od napornog dana na poslu, stigavši samo da ručam i napravim kakvu-takvu, neophodnu pauzu od svega, otišao sam na prvo književno veče u okviru festivala «Pisci u fokusu». Gošća, poznato ime savremene srpske književnosti, Svetlana Velmar-Janković. Moderator, još jedno poznato ime, više iz oblasti kritike i izdavaštva, Gojko Božović. Imena koja, imam utisak, pripadaju nekim vremenima i svetovima koje smo ostavili iza sebe. Ali, izgleda da je reč samo o utisku. Stvarnost, ili bar njena zvanična emanacija, još uvek me demantuje. Bilo kako bilo, što iz službenih, što iz privatnih razloga ispratio sam razgovor s uvaženom gošćom. I bilo je onako kako sam i očekivao da će biti. Otprilike isto kao i pre pet, šest godina kada je Svetlana Velmar-Janković, zajedno sa Božovićem, u Gradskoj biblioteci promovisala jednu od svojih knjiga. Uljudan razgovor, jednosatna šetnja kroz životni i stvaralački opus spisateljice nesporne elokvencije i promisli. U stvari, za ovo drugo nisam siguran. Ta reč bi trebalo da znači da se ostvaruje dubok uvid u nešto, da se u procesu razmatranja nečega angažuje svaki atom snage uma i celokupnog psihičkog i fizičkog bića. Ali ne samo to. Za iskrenu i posvećenu promisao potrebno je još nešto. Sposobnost izlaska iz sopstva, iz ja.
Veliki erudita Svetlana Velmar-Janković, na zanimljiv je način govorila o svojim knjigama, životnim i profesionalnim iskustvima, istoriji, jeziku, čoveku i društvu. Najinteresantniji deo za mene bilo je isticanje ljudske patnje, kao primarne teme njenog pisanja. Razumevanje važnosti tog aspekta života i verovanje u unutrašnji potencijal čoveka u prevazilaženju teškoća i uzdizanju iznad istih. Iako su se u razgovoru mogli uočiti ili nazreti stavovi sa kojima se otvoren, slobodan duh ne bi mogao složiti, Svetlana Velmar-Janković ipak deluje kao osoba sa kojom bi se na korektan način o tome moglo raspravljati. Međutim, bilo je tu još nečeg, nečeg razočaravajućeg, ne samo u književnicu, nego uopšte u sposobnost ljudi da u sagledavanju neke teme, ostave pomenuto ja po strani.
«Pedesete godine XX veka su bile vreme nade, ne samo zbog moje mladosti. Mislim da je to bilo najčistije vreme za stvaranje nade. Vrlo brzo se to počelo da kvari, ali je trajalo. Ja sadašnje vreme ne zovem više nadom», rekla je Svetlana Velmar-Janković. To nije bila promisao. Iako se formalno ogradila od uticaja dimenzije ličnog, suštinski je to ipak bio vrlo subjektivni i, ono što je zapravo problem, pomalo arogantni pogled na stvari. Naravno, nije lako izaći iz sebe, iz svog lavirinta. Ova ljudska slabost pojavljuje se u značajnoj meri kod svake generacije. Čuvena rečenica: «Ranije je bilo bolje». I obično, nešto jeste, a nešto i nije. Jasno je da su slike i doživljaj sveta potpuno drugačiji na početku i pri kraju životnog puta, ako ih čovek posmatra makar i delimično iz ugla samobitnosti. Ali, ako izuzme sebe iz te perspektive (što bi bilo fer), trebalo bi da izvede drugačiji zaključak. Današnje vreme je i te kako vreme nade za 20-togodišnjake i one mlađe, kojih je, uzgred, u publici bilo u solidnom broju. Za njih su reči Svetlane Velmar-Janković u tom smislu bile potpuno nevažne i netačne. Kao i za ceo svet koji se danas nada. Svako vreme je vreme nade.

Aleksandar Golčevski


............................

 

PISCI U GRADU, 4. GODINA

FOKUSIRANO IZ FOKUSA PO ZAVRŠETKU DOGAĐANJA
ILI DELOVI ČITAČEVOG DNEVNIKA


SUSRET PRVI ILI ODGOVOR NA PITANJE; ZAŠTO LAGUM PONOVO?


Prvo sam, netom, upamtila naslov knjige: Lagum.Tek potom ime pisca: Svetlana Velmar Janković. Istorijska priča o Beogradu. Devedesete. 1990. Lagum je mesto tame. Stoji objašnjenje pojma na početku knjige. To je bilo tad, pri prvom čitanju. Da li je tako jednostavno? Danas, 24. marta 2011, dakle, dvadeset drugu godinu, a posle drugog iščitavanja, imam osećaj da sam, polazeći iz kuće, da upoznam Svetlanu Velmar Janković, obula cipele Milice Pavlović. Umetnost nas identifikuje. Bliskost drugog, ili samo ja koje se u trenutku srodilo sa umetničkim “ Lagum” je priča i o meni. Degradacija, sukob i borba sa nepravdom, neuređenost, propast. Sakriti sebe u “Lagum”. Samoanaliza, povratak sebi i pitanje: zašto “Lagum” ponovo? Sigurno postoji razlog. „ Nije to počela da pada nikakva kiša. Nadolazila je tama.“ Tako završava “Lagum”. Odzvanjalo je. Ulicom. I u glavi.
I onda susret. Neumesno je govoriti o vremešnosti umetnice. Umesno je slušati “pametnosti”.Staložen sagovornik. “Lagum” je živa arhitektura, razumela sam, iz vešto vođenog dijaloga Gojka Božovića i Svetlane Velmar Janković.
“Pisala sam ga gotovo punih dvadeset godina, sa prekidima, i to dužim, razume se. Pisala sam ga zato što sam morala da ga pišem, pri tom uverena da uopšte nisam prozni pisac, nego esejist. Napisala sam tri potpune verzije romana, svaka je bila različita i svakom sam bila nezadovoljna. Sve tri verzije sam uništila, što sad zaista žalim, jer bi mogle da mi omoguće uvid u moja traženja i, što je još bitnije, lutanja. Prvu sam spalila u velikoj beloj kaljevoj peći u stanu porodice moga prvog supruga Miodraga Protića i, dok sam je spaljivala, stalno sam sebi govorila da tako nešto nikada više neću napisati. I nisam, jer se četvrta, poslednja verzija, svakako jako razlikuje od te prve”, ispovedala je.
Sve je ritam i oblik. Promenjivo je prilagodljivo subjektivnom vremenu. Objektivno vreme u književnosti, ako postoji naša je sposobnost da ponovo prepoznamo i doživimo umetničko. Iščitavajući. Kroz jezik, jedini ključ i putokaz u vremenu.
“Jedno je što želite, a jedno je što pokušate da napišete”, dodaće Svetlana Velmar Janković.Skromno, primetiću, ili su mene doticale samo one rečenice na koje sam bila spremna.
Eto odgovora. Lagumi su i prolazi, protoci naših misli kojima pronalazimo odgovore, vraćajući se umetničkom delu kao kući u kojoj, s vremena na vreme, menjamo raspored knjiga za čitanje.Čitač je u prednosti, pomislila sam, sazuvajući kriomice cipele glavne junakinje “Laguma”. (Prvo sedište, treći red levo, Amfiteatar Otvorenog univerziteta). Od života se čovek može zaštititi, razmišljala sam i to, građenjem zida, onog, načinjenog od knjiga. Od umetnosti - ne.

SUSRET SA PUTNIKOM IZ BESPUTNE ZEMLJE

Oslikana umjetnička instalacija, zid od knjiga Janisa Kunelisa u Atrijumu sarajevske Vijećnice. (Godina 2005. Juni. Moj prvi dolazak na to mjesto poslije odlaska u danu augusta 1992, kad je vatrena stihija progutala sav knjižni fond Vjećnice.) Da li je umjetnost taj fiktivni zid podrške i kad knjiga ne bude? O tom sam razmišljala koračajući na drugo mjesto dešavanja književnosti: Art bioskop Lifka.
Ko je taj Muharem Bazdulj, da prostiš? (Dizdarevska zapitanost.) Mlađi pisac iz regiona. Besputna zemlja je Andrićeva sintagma za Bosnu, a Travnik je grad u kome su se obojica latili samotnog posla, pisanja. Sličan je, mada lagodniji osjećaj, koračati i čitati ih, tako kao da se vraćam kući maternjeg jezika.Ispod miške nosim pročitanu (baš sam štreber), Bazduljevu knjigu: Tranzit, kometa, pomračenje. I zapitanost, šta li ću naučiti od onoga čije je iskustvo znatno mlađe od moga?
Iz iskustva putovanja dijalogom Ana Patarčić – Muharem Bazdulj, i ovo sam saznala: Eseista. Novinar. Enciklopedijski tip intelektualca. Individualac. Ljubitelj, to me dodatno obradovalo, U2 irske grupe, od koje je stariji samo jednu godinu.I Džonija Štulića.I ovo, između ostalog, da ne zaboravim, zapisah, pa citiram:
„ Citati su intelektualno poštenje.“
„ Selekcija citata je autorko djelo.“
„ Književnost je grana svjetskog duha.“
„ Funkcija književnosti je da da glas onima koji ga nemaju.“
„ Književnost je potreba da se priča ispriča.“
„ Bolje je čitati poeziju.Pjesma je obično pametnija od onog ko ju je napisao.“
Razumjela sam i to da nas formira sve ono što, kako kaže Andre Malro (tek je jedan iz mnoštva u ugodnom i iskreno zabavljačkom divanu, od citiranih), a kako ga navodi Muharem Bazdulj: „ Nije mi važno ono što je samo meni važno.“ I tako smo drugiji sa inima.
A pitala sam ga, poštujući ponovo, pravilo citata: „ Ako se nekom pustinjaku... u času smrti javi jedinstvena misao kakva nikad nikom nije pala na pamet, a ovaj je nikom ne kaže i ne zapiše je, da li ja ta misao zauvijek izgubljena?“
Pitani, odgovori: „ Fakat, nije!“

Šta vi mislite?


OTKRIVANJE VIŠESLOJNOSTI:
ISPOD TAVANICE KOJA SE LJUSPA, GORANA PETROVIĆA


Putovanje je i nestrpljiva čitaočeva ljubav, koju može isporučiti i poštar u obliku knjige. Ovaj put, pravo iz Valjeva, direktnom poštom. Isporučilac poznat, Dragan Milojković.O njemu, nekom sledećom prigodom. Knjiga je ta ljubav, kojom je pošiljalac, uvažavao moju potrebu, da na važan sastanak, još jedan susret sa piscem, ne odem nespremna.
Prvi sloj “Tavanice koja se ljuspa”, u mom prvotnom, predčitačkom neznanju ličio je na piščevu priču o knjizi koju ću pronaći na kraju čitanja. Tako ću u postčitanju razumeti da je zapravo naš, zajednički svet, prvotno onoga koji piše, pa potom onoga koji čita, sazdan u umeću slaganja i razumevanja reči i nalazi se upravo tamo gde i pripada, „ispod ove naše, zajedničke tavanice, koja se ljuspa”.
Činilo mi se dok sam iščitavala knjigu, da od mene zavisi gde ću smestiti i u kom trenutku ću prepoznati i koje lice i kad rasporediti, iz kog delića odabrane džungle, koja se iz razno raznih razloga, zatiče na mestima, na kojima nastaju priče o malim ljudima. Ovaj put je to u kino novelama, Gorana Petrovića.
Moći i morati su dva glagola koja, čini mi se uveliko, određuju umetničko delo.Umetnik nosi priču u sebi i mora je ispričati. Glagol moći nadrasta puko unutrašnje morati, u molitvi, koju svaki umetnik ponavlja kada seda ispred ničega, što je u piščevom, sad već tradicionalnom određenju, prazan, beo, bezličan list, sa činom ostvarenja umetničkog dela. Dozvoliti ptici da progovori. Dati joj ime Demokratija, vanptičiju vremešnost, naizgled je bezazleno prosvetiteljski. Ali sav sklop jednakopalanačke identifikacije sa ostalim svetom, sažet je u bitnosti da se to zamršeno klupko, panpalanačkih svetova odmota, tako da i ne primetimo da smo i sami jedno od lica sa bioskopske stolice, ili smo ispod naslova: OD PRVOG REDA ZAKLJUČNO SA DEVETIM. Znači li to da mi, čitajući jedno, a tumačeći drugo, nešto svoje, činimo isto što i „preozbiljni gospodin Đorđević “, “guramo nos u radnju”? Da.
“Mladiću, vi možda ne znate, vaš prijatelj neprestano bezočno laže.Slušam, slušam i pitam se kada će da prestane.Naravno, može mu se, zato što ste vi nepismeni... „ (str. 49.)
Naivan čitač ne pravi razliku između sveta stvarnih i sveta poistovećenih, u životu već viđenih lica.Umetnost je najčistiji oblik ljubavi, reći će ini, koji su se bavili pravljenjem organona.Često se u tom oruđu, dogmatski, i sama pronađem.Kroz umetnost dopisujemo sebi one oblike ljubavi, koje sami ne možemo, ili ne umemo izreći, ni kad je mimo umetnosti prepoznamo.Zato mi i menjamo redove i stolice u bioskopima, ispred platna koji je neko, samo za nas, osmislio.Svesni smo, tek ponekad, da vreme prolazi, imena bioskopa se menjaju, a svod tavanice koja se ljuspa opominje nas da iluzorno dovršavamo svoj vek, uvereni da ni za šta nismo krivi, nikom odgovorni, i da su to uvek drugi, koji su nas podstakli na zajedljivost.
“Pričaj ti to nekom drugom... Ovde si našao da mi čitaš satima, od života mi napravi književno veče! “ (str. 123. )
A, na književnoj večeri: Goran Petrović u dijalogu sa Đorđem Kuburićem. Govoreći o sebi, govorio je o običnom čoveku, među običnim ljudima. Rečenicama iz zadatog štiva: Ispod tavanice koja se ljuspa, jer je tim povodom i došao među nas. Zasipao nas je lakoćom onoga koji može, a istovremeno i mora, da potpomogne nama koji smo, ili nismo, ili ćemo, biti pronađeni a tako i spaseni od života, a prepoznati u umetnosti.Umetnost nas, verujem, i spasava od života. Mogao je bilo ko sa stolice bioskopa, gde se susret, razložno, sa Goranom Petrovićem, i odigrao, da razgovara sa njim.On bi se snašao i svima poslao zajedničku poruku, poštujući časke vremena u kom su se čitači njegovih knjiga, van čuđenja nad svakidašnjim zatekli:
“Bili su i dalje kao zemlja i nebo, nije se znalo ko postoji, zahvaljujući kome, ali su, jednostavno, postojali.Izrodivši mnoštvo dece... Ima li kraće, a duže, ujedno bolje priče? “ ( str. 167. )
Ako ništa od ovoga, o čemu sam vam trunila, ne umete montirati na platno, pročitajte knjigu. Ili naučite Demokratiju da govori.
Ako sve to, onda i ovo; pronađite na ovoj adresi: http://grad-kutijicazacipele.mojblog.com , priču Sitničarnica, u arhivi, sa datumom 26. oktobar 2006. Tog dana je, naime Goran Petrović, otvarajući Sajam knjiga u Beogradu, a i to tamo piše, rekao i ovu rečenicu: “Otvoriti bilo koju dobru knjigu je mnogo, mnogo važnije.”
Čitanje je i oblik putovanja.Čitanjem istog pisca u novom naslovu mi se menjamo kroz svetove novih stranica , verujući da ih i sami stvaramo.I tako umetnost dobija smisao kao i molitva, u kojoj nam je lice okrenuto tavanici, a misli ostvarene u rečima koje ocrtavaju obrise sakralnih ljudi, i pisaca, i čitača. Kao u strasnom, ponovljenom, gotovo ljubavnom činu osemenjavanja. Svesna, da će se konačno, roditi.


„ OŠTRICA KRITIKE UGLAČANA “
ILI KAKO ZAMIŠLJAM UMETNOST I KAO MALO ŽIVOTNO ZADOVOLJSTVO


Umetnost je, da ne bi postala staromodna i otuđena usedelica, već treći vek došla među svet. Uljudila se, postvarila, postala deo svakodnevnog života, od doma do kafea.Umetnost je i malo, životno, zadovoljstvo. Postoje, uverena sam, prostori na kojima se nesputano misli, kreće, govori, čita, osvrće, bez primisli za prepoznatima. To je, zasigurno i Art bioskop Lifka. Ne samo zbog, plavila intimne sale za projekcije i štošta, ni radi hoda, gore-dole toplodrvenim izglačanim stepeništem, dok vas u bilo kom pravcu da koračate, sustiže raspričani bruj ljudi iz Art kafea.Ne razumete o čemu se govori, ali vas raduje povod, zbog koga smo pridošli. Sa ovog mesta tek počinju rečenice za mnoštvo sećanja.To se osetilo i u ovom, četvrtom dešavanju kulture, ne samo književnosti. (Dala sam prednost ovom, mladom, Art- bioskopskom prostoru, možda odviše lično, ali upravo tu, su me sustigli odgovori, na zapitne rečenice iz dugih popodneva provedenih uz knjige. Nije uzalud čitati. )
Multidimenzionalnost ljudi i prostora. Mesta i akteri dešavanja. Sve zabeleženo u dostupnoj knjizi dešavanja.Pisci, muzičari, urednici, novinari, prevodioci, organizatori, direktori, kamermani, dizajneri, volonteri, konobari, izveštači, kritičari, „ čitalačka i ostala recepcija “... svi u otkrovenju: dozvoli drugom da ga upoznaš.Sedi u bilo koji red, na bilo koju stolicu, od dva bioskopa, dva kafea, stani u galeriji, uhvati ritam u Baš kući, otvori čula, dotiču te: reč, zvuk, slika. Ni zlurad, ni sitničav, uživaj!
Tako je bilo.Ni ne misleći na teško, nezaumetnost vreme, u kom ipak živimo, ispričaćemo nekom, sa strašću sa kojom se pričaju priče, o pažnje vrednim događajima. Ni ne upuštajući se u pomišljanja o prilagođavanju organizatora, veštini baratanja večitog terora, odbrojavanju novca. Umetnost je i ljubav. Samo posmatrajući je u tom konceptu, izdvajamo je iz ekonomskog koncepta gubitka.
Umetnost prevazilazi zakonitosti vremena i prostora, a ljudski život ima smisla u trenucima kada ne osećamo ni odbrojavanje čak ni bila, već zaranjamo u večnost, u beskraj, u mir, u spokoj. Kad zatvorimo jednu knjigu, već otvaramo sledeću, pa narednu. Mnoštvo priča živimo, a poneku asocijaciju tušnemo u spremnik, za buđenje sećanja kad propišemo, a zaboravili smo čitati.
Zatvarajući četvrto po redu izdanje Međunarodnog festivala Pisci u fokusu, naučili smo brojati, već smo pred petim.Ja evo idem prema božanskim časovima dokolice, u male i neme, ukoričene besmrtnosti. Čitača uvek čekaju, pune police. Poželela sam da sledeći, koga ću upoznati, bude brbljivi pesnik.

U iščekivanju i tog susreta,
Vaš čitač, Snježana Rončević