Share


PARTIZANSKI PR

Na Pank univerzitetu održanom tokom meseca jula 2006. godine na Paliću najviše pažnje je izazvao esej Darka Kovačevića pod naslovom "Partizanski PR" koji prenosimo u celosti.

 

 

 

PARTIZANSKI PR  

** "Reći ću, makar ispao smešan. Istinski revolucionarno dolazi iz čiste, velike ljubavi" - Ernesto "Če" Gevara

Kapitalna civilizacija

Ko ne voli pare? Dobro, ako izuzmemo one kojima su pare "kiselo grožđe" i verske fundamentaliste, ostali, koji žive u civilizaciji kapitala, da ne kažem "kapitalnoj civilizaciji", osuđeni su na doživotnu potragu za parama. I kod dece se vrlo rano razvije svest o parama, tako da već sa tri, četiri godine znaju čemu služe pare i da je za bilo kakvo zadovoljenje individualnih potreba osnovni preduslov da se "ima para". Makar u smislu samog održanja osnovne životne egzistencije ('leba i (c/s)igara), pa do onoga što se zove životnim standardom (sapun, odeća, letovanje, zimovanje, literatura, kulturu, umetnost i luksuze da ne spominjem). Dakle, pare su i dalje osnovni resurs oko koga se vrte naši životi. Čak i ako sebe svrstavamo u dobre Samarićane, opet nam trebaju pare da bismo bili još bolji. Znači, ne pričamo o patološkoj ljubavi prema parama (Kir Janja, Baja Patak i manje fiktivni karakteri), već o elementarnoj potrebi za parama kako bismo manje ili više uspešno funkcionisali u društvu. Uvek smo, naravno, zavideli Indijancima koji žive po prašumama i njihovoj beskapitalnoj civilizaciji. Međutim, povratak na plemenske "nevine" zajednice jednostavno nije moguć, odnosno jednako je moguć kao i putovanje kroz vreme.

Korporacija ili institucija

Mnogima je sigurno isuviše teško da povežu reč korporacija, koja sa sobom nosi slike velikih brendiranih zgrada, strogo formalno obučenih ljudi sa akten tašnama i slično, sa nečim malim i beznačajnim kao što je, na primer, civilna organizacija. Normalno, ekonomski naučnici izmislili su i termine koji služe za gradaciju korporacija, ali to su gluposti. Ako su prava, fizička lica, sva pred Bogom jednaka, onda su i pravna, virtuelna lica, sva jednaka pred pravnim okvirom u kojem postoje. Ko misli suprotno taj je sigurno -- korumpiran. Zato opet insistiram na onom "corpus", na tom jednom, virtuelnom licu koje ima svoje jedinstveno ime, svoj identitet i koje je u pravnom okviru zapravo monada odn. jedno, jedinstveno pravno lice. Ima tu velike sličnosti između korporacija i institucija, posebno kada posmatramo samo svrhu, misiju i cilj postojanja ovakvih tela. Ipak, institucija koja želi dugoročnije da opstane u kapitalnoj civilizaciji mora da se ponaša kao korporacija, mora da obezbeđuje pare koje će ulagati u svoje ciljeve, a da bi obezbedila pare, mora da se bavi biznisom, mora nešto da prodaje. Makar maglu. Važi i obrnut princip: videćemo, dalje u tekstu, da je čak i profitnoj korporaciji potreban identitet i da svaka ambicioznija korporacija teži da se predstavi kao institucija, i to baš u smislu svrhe, misije i cilja postojanja.

Profitno i neprofitno

Jedna od najčešćih zabluda naših naroda i narodnosti, onih koji i dalje žive u ovoj državi, a nisu imali mogućnosti da vide ni "b" od belog sveta, vezana je sa pojmom neprofitnog poslovanja. Profit, ono što nam ostane nakon što oduzmemo sve rashode od svih prihoda, jeste poželjan i potreban. Neprofitno poslovanje ne znači da treba da imamo minus na kraju godine. Profit nije sam po sebi zao, a gubitak dobro. “Gubitaši” samo kompromituju dobrotu. Ako smo verni svojim ciljevima, trudićemo se da ostvarimo profit kako bismo mogli održati i proširiti akcije koje nas približavaju našim ciljevima. Neprofitna organizacija, a slobodno se danas u svetu može reći i neprofitna korporacija jeste ona koja je primarno posvećena svojim ciljevima, svrsi postojanja. Profitna organizacija, odnosno profitna korporacija jeste ona koja je primarno posvećena zadovoljenju interesa svojih investitora (banke, fondovi, kapitalni pojedinci itd). Tu nailazimo i na suštinu naše priče o PR-u, kada utvrđujemo svrhovitost postojanja korporacije (organizacije/institucije). Ponavljam, profit je čisto matematička kategorija, on sam po sebi nema moralnu težinu. Da bi se umanjila ova profitno-neprofitna zabluda, na zapadu se često, umesto non-profit koristi termin not-for-profit (a što bi se moglo prepevati: ne-samo-radi-profita).

Moral, a možda i pouka

Sasvim je normalno, da ne kažem očekivano, da profitno orijentisane korporacije ne haju i ne brinu mnogo o ljudskim sudbinama, životnoj sredini, biljnom i životinjskom svetu čitavim naseljima, državama i regionima. Budući da je isključivi cilj zadovoljenje investitora, profitne korporacije se ponašaju u skladu sa zadatim ciljem koji opravdava sva sredstva. Isto važi i za unutrašnje uređenje ovakvih korporacija, u kojima pravo na demokratiju i uopšte dostojanstvo imaju samo investitori. Ostali, radnici i činovnici ovakvih korporacija posmatraju se samo kao potrošan, lako zamenljivi resurs, i imaju pravo na dostojanstvo i individualnost koliko i roboti. S tim što ne sumnjam da će ih uskoro i zameniti roboti (gledao neko Terminatora?). Nema tu nimalo ljudskosti i većina normalnih ljudi ocenjuje takve korporacije kao nemoralne. Sa druge strane, neprofitna korporacija (koja opstaje -- jer stvara profit) je odgovorna svojim ciljevima. Ukoliko su oni ispravni, uglavnom imaju veze sa stvaranjem novih ili unapređenjem nekih od već postojećih vrednosti, dobara (asset) koji se nalaze na teritoriji delovanja neprofitne korporacije. Ovde moraju da važe i drugi principi: da se profit investira u dalje akcije koje će neprofitnu korporaciju približavati ostvarenju misije, zatim potpuna demokratičnost, odnosno mogućnost da svi zaposleni (i saradnici) participiraju u donošenju odluka korporacije.

Slika Dorijana Greja

Normalno je i da se mnoge, isključivo profitno orijentisane korporacije služe trikovima kako bi zamaskirale svoju profitnu orijentaciju. Toga ćete se nagledati, posebno ako ste uživalac televizije. Ispadne da se “koka-kola” bavi zabavom i osmesima, da su Ševron, NIS i drugi energetski džinovi i patuljci posvećeni skladnom porodičnom životu, ispadne da je hemijska industrija posvećena mirisu cvetnih bregova u vašem stanu… Isto važi za državne korporacije (npr. predsednik, vlada, ministarstva itd) koje stalno predstavljaju kako su tu da bi unapredile kvalitet života građana, a u stvari su tamo samo da bi uživali sinekure i razna "podmazivanja". To su sve, naravno, trikovi PR eksperata ovih korporacija, koji služe popravljanju veoma lošeg imidža među informisanijim delom stanovništva. To “drži vodu” kod ljudi koji se informišu isključivo preko ekonomsko-propagandnog programa (u šta ubrajam vesti i dnevnike) koji je jedina svrha i razlog postojanja savremene televizije. Zaključujemo da su nama, običnim, normalnim ljudima, suprotstavljene korporacije narasle do mamutskih veličina te da one kroz trikove i propagandu u koju ulažu milione pokušavaju da nas ubede da im i dalje ostanemo verni. Jer, fakat je, bez nas ne mogu da postoje.

David protiv Golijata

Neprofitne korporacije ne narastaju do mamutskih veličina. Pre svega zbog toga što, ako su posvećene svom cilju i misiji, nemaju ni apetita da svoju misiju nameću nekome u npr. Africi. Zbog toga ne mogu ni da se nose, mereno milionima sekunda u TV etru, sa ovim dinosaurusima. Deluje prilično nepravedno i beznadežno. Ipak, neprofitne korporacije poseduju dva ogromna resursa, a to su (1): vera, ljubav i posvećenost sopstvenim ciljevima i poverenje lokalne sredine, ukoliko je ta posvećenost iskrena. Zapravo je najnormalniji i najprirodniji životni stav da radimo (osam sati rada, osam sati odmora, osam sati društveno/kulturnog života), dakle da jednu trećinu života radimo ono što volimo. Sumnjam da ljudi vole da budu robovi ili nadničari. Teško je, naravno, odlučiti se i započeti jednu takvu misiju kada su oko vas sve te mamutske institucije lažnog blagostanja. Ali, dirinčiti ceo život za nešto što voliš, do čega ti je stalo, i dirinčiti godinama za nečiji profit i to takvog koji neće žaliti da te šutne u guzicu kad god proceni da mu ne trebaš - hmmm... meni se čini da je ovo prvo mnogo bliže čoveku, a ovo drugo psu (u smislu "Pasji život"). Još jedna stvar je bitna. Ako iskreno radiš ono što voliš, ako ti je motiv ljubav, ako imaš dušu, onda sigurno nećeš gaziti druge, seći šume, zagađivati reke i jezera... Sigurno je da ćeš kad-tad steći poverenje i podršku prvo svojih bližnjih, a potom i lokalne zajednice ili bar onih njenih delova do kojih ti je stalo i koji ti uostalom i mogu iskreno pomoći. Ovo poverenje lokalne sredine donosi (2) kredibilitet i legitimitet, koji su, da se najprostije izrazim, nenadjebivi argumenti i ključni za uspeh. To su dakle još tri ključna pojma: kredibilitet, legitimitet i autoritet. Autoritet stiču samo oni najbolji, nakon godina legitimnosti (u smislu priznanja) da rade onako kako treba. Npr. kako bismo odgovorili na pitanje "ko zaista štiti interese građana danas?". Golijat to radi argumentima sile i prisile. Mali to moraju drugačije. Znači, kredibilitet, legitimitet i autoritet možemo da crpimo samo iz ispravnosti naše misije i posvećenog rada. Ali, da bismo stekli poverenje lokalne zajednice moramo imati dobar PR, moramo upoznati ljude sa našim delovanjem.

Partizanski PR

Partizanstvo, kao način borbe, zasniva se na sledećim pretpostavkama: dobro poznavanje terena na kojem delujemo, veoma dobra informisanost o neprijatelju, visoka mobilnost. Ovo možemo primeniti i na naš javni nastup. Moramo dobro upoznati teritoriju na kojoj delujemo, ljude koji na njoj žive i probleme sa kojima se suočavaju. Ako to ne učinimo, onda ćemo im delovati isto toliko strano i prijemčivo kao i vanzemaljci (gledao neko Alien?). Sam po sebi, proces upoznavanja teritorije, razgovor sa ljudima, otkrivanje ključnih problema mogao bi da se nazove dobrim partizanskim PR-om. Drugi bitan faktor je dobra informisanost o neprijatelju (možemo slobodno reći i konkurencija, pošto se i profitni i neprofitni, not-for-profit, sektor bore praktično za istu stvar, a to je drugačija raspodela resursa). Ovde nam pomaže poznavanje lokalnog terena sa kojeg prikupljamo informacije o (ne)uspešnosti akcija i stvarnom moralu našeg neprijatelja, a veoma pomaže i internet, medij sa kog možemo pročitati iskustva drugih. Na kraju, i visoka mobilnost dolazi iz našeg poznavanja terena, posredno i ljudi koji žive i rade u našoj zajednici. A što se tiče globalne mobilnosti, opet je tu internet. Partizanski PR podrazumeva i diverzije. U smislu informisanja, diverzije mogu biti iznošenje onih pitanja i problema u javnost, na koje naš protivnik nema odgovor ili ima neke veoma slabe argumente. Tu imate široku lepezu tema o kojima drugi ne umeju, ne smeju ili neće da govore. Ovakve diverzije bukvalno odzvanjaju kao mine u virtuelnom informativno-medijskom prostoru. Doduše, retko ćete stići do "nacionalnih servisa", ali je sasvim dovoljno da odzvanjaju u sredini u kojoj živite, pošto u njoj i radite. Partizanski PR, što je najvažnije, podrazumeva i stvaranje kvalitetnih informacija o tome da se profit koji stvara vaša neprofitna korporacija zaista ulaže u svrhu i misiju postojanja vaše korporacije. Bez ovoga, ponavljam, i bez demokratičnosti (demokratskih rituala) nema te priče i sve je samo prazna dijalektika i prevara.

Opet taj internet

Internet omogućuje pravljenje koraka od sedam milja i ključni je resurs za prevazilaženje tehnološke zaostalosti, neznanja i drugih prepreka između siromašnih i obespravljenih -- i onih zaista moćnih. No, za one koji internet još ne poznaju dobro, suštinska razlika između interneta kao novog medija i, na primer, televizije kao starog je upravo u tome što na internetu nema serviranosti. Na netu ništa ne dobijate na tacni. Oko svega morate malo da se potrudite, i puno da naučite. A ipak ne toliko puno da ne možete da uspete u onome što želite ako ste iole istrajni. Prva preporuka za internet je da nađete svoj esnaf. Grupu ljudi koja se bavi istim ili sličnim problemima i ima iste ili slične ciljeve. Oni koriste internet servis koji se zove forum. Forumi mogu biti i populistički, socio-patološki i slično, ali ako nađete forum na kojem se okupljaju ljudi koji se bave time čime se bavite i vi (ja to zovem esnafskim forumom), onda će vam, upravo iz te posvećenosti stvari i ljubavi prema poslu, sigurno neko pomoći. I za veoma kratak period naučićete mnogo. I imaćete mesto na kome ćete moći da iznosite, oglašavate svoje akcije. Na forumima ćete brzo steći i podršku i pomoć za ono što radite. Drugi bitan servis je blog, posebno bitan za neprofitne korporacije. Blog je jednostavan i jeftin medij (internet je inače najjeftiniji medij danas) na kojem, u formi ličnog dnevnika, treba da beležite svoje radnje i akcije. Neko to radi i preko portala (ili veb sajta ili houmpejdža), no za kvalitetan portal treba više znanja, rada, novca ili i jednog i drugog i trećeg. Forma bloga (private log, dnevnik) je preporučljivija i zbog toga što je neposrednija i mnogo lakše stvara naklonost čitatelja. Sam proces pisanja bloga vam pomaže i da malo bolje iskažete i iskristališete svoje ideje. Druga korist od takvog teksta je mogućnost da ga priložite lokalnim novinama koje je uglavnom veoma lako nagovoriti da objave nešto interesantno (za razliku od onoga što sami pišu) ili vam može pomoći da delujete jasnije i konciznije u javnim nastupima na radiju ili televiziji (opet mislim na lokalne, čija sopstvena produkcija se uglavnom svodi na talk-show emisije, pa zašto ne biste iskoristili). Čemu sve to? Neki kažu da sam fatalista -- ali nisam. Smatram da je bolji pakt, nego rat, da je bolje izboriti se za presedan, da je bolje naći kompromis, nego raspirivati sukob. U slučaju neprofitnih korporacija trebalo bi da važi slično. Ako posmatramo "pravoverne" neprofitne korporacije kao sektor koji dolazi iz lokala i koji ima jasne misiju, cilj i svrhu i koji deluje pre svega da bi ostvario tu misiju, zaključićemo da je cilj tog sektora preraspodela novca. Uostalom, najnormalnije i najracionalnije je da se lokalne organizacije bave lokalnim problemima, i sigurno je da će se bolje i odgovornije baviti lokalnim problemima nego birokratski aparat. I suština je da svi mamutski korpusi zavise od volje lokalnih zajednica da ih izdržavaju. Ako dobrim PR-om na svom terenu dokažete da vaš protivnik ni na koji način (uglavnom je tako) rešava probleme za koje zahvata novac iz džepa građana, i ako dobrim PR-om dokažete da svojim akcijama doprinosite rešavanju tih problema bolje nego vaš konkurent, onda stičete legitimitet koji će sigurno dovesti najmanje do pregovora o preraspodeli sredstava. Ovo paktiranje i kompromis sa aždajama može biti korisno. Izboriti se npr. za 1% dobrovoljne poreske uplate not-for-profit sektoru je koristan kompromis (primer: zemlje u okruženju). Zapravo, sami mamuti su svesni da moraju da paktiraju i da moraju na neki način da se pojavljuju uz lokalne da ne kažem "pravoverne" organizacije, i to i rade upravo sa ciljem da poboljšaju svoj katastrofalni PR. Važno je samo da nikada ne zaboravite svoju misiju i da ne dozvolite da mamutski korpusi utiču na vas, već vi na njih. Ova forma kooperacije zove se, inače, public-private partnership (s tim da "private" ne znači lokalni "privatnik/bizmismen", već "private" u smislu korporacije, kao pravnog lica koje nije osnovano od strane države). U svakom sektoru usluga, to je sigurno, postoji mesta za kvalitetnu lokalnu akciju. Od socijalne skrbi do bankarstva (u Italiji postoje tri ili četiri "etičke banke", koje nisu u interbankarskom sistemu, a održavaju se upravo zbog toga što postoji dovoljna masa ljudi kojima se zgadila lihvarsko-zelenaška politika komercijalnih banaka). U sektoru proizvodnje takođe ima mesta za neprofitne korporacije, s tim što je u trenutnom držvanom okviru možda najteže preživeti sve namete i nedaće od strane onih koji su tu da štite naše interese.

Zaključak

Srušiti Vavilon, možda je previše ekstremno i verovatno ne bi moglo da prođe bez nasilja i krvi. Ako razmišljamo umerenije, i ako nam je dovoljno da budemo samo umereni, potpuno je izvodljivo malo disciplinovati Vavilon i naterati ga na kompromise. Izvodljivo ne znači jednostavno, ali opet nosi određen optimizam i nadu bez koje nema uspeha. Ako se fokusiramo na ono što volimo, i ako tome posvetimo malo vremena, ako se ne libimo da glasno govorimo o problemima, i ako imamo dovoljno upornosti da u tome istrajemo, i trunku pameti da koristimo alternativne informativne kanale, onda možemo slobodno reći da vodimo partizansku informacionu borbu. Ako smo iskreni u svojim namerama, onda ćemo steći poverenje (kredibilitet, legitimitet, možda jednom i autoritet) lokalne zajednice, onog mesta u kojem živimo. Makar komšiluka. Ako vodimo borbu na našem prostoru i ako imamo podršku (savezništvo) ljudi sa tog prostora, onda će ishod biti pozitivan, makar i u meri najmanjeg kompromisa koji će nas približiti našem cilju. Između Čea i Tita, odlučio sam se da na vrh stavim Čea. Ali, za sam kraj je bolji Tito: "Sve što teži da se održi samo po sebi postaje reakcionarno".

Darko Kovačević