8. april, 20h - OMEN TEATAR: TRI LICA OGLEDALA

Share


Fondacija "Danilo Kiš" će u aprilu u saradnji sa Kancelarijom za mlade Grada Subotice ugostiti Omen teatar iz Beograda, koji će odigrati predstavu "Tri lica ogledala". Predstava će biti izvedena u petak, 8. aprila 2016. godine, sa početkom u 20 časova u Omladinskom klubu "Skladište".

Ulaz je slobodan.

"Tri lica ogledala" je eksperiment, pozorišni i društveni. Takav eksperiment spaja u jedno glumca kao osobu, kao lik i kao društveno osvešćeno biće. Time nam nudi specifično pozorišno iskustvo, u kome ne ostajemo samo gledaoci, već postajemo aktivni učesnici i saučesnici.

"Tri lica ogledala" nam otkriva tri lica društvene stvarnosti. Prvu svakodnevnu, svima vidljivu koja nas informiše o zbivanjima oko nas. Drugu skrivenu, a ipak univerzalnu i arhetipsku. Treća misaonu, intelektualnu, kritičku, onu sposobnu da otkrije mehanizme funkcionisanja prve dve. Da bismo videli ta lica javnosti potrebno je da vidimo sve njene odraze u ogledalu i da ih postanemo svesni. Potrebno je da skinemo sopstvene maske, pa pogledamo sopstveni odraz i budemo iskreni prema sebi.

Zato je neophodno da u potpunosti poverujemo u pozorišni čin kome prisustvujemo, da prihvatimo učešće u njemu, da mu se prepustimo i verujemo mu. Praveći izbore opredeljujemo se za ono što nam više prija. Praveći izbore opredeljujemo se koga podržavamo. Praveći izbore opredeljujemo se kako mislimo. Praveći izbore opredeljujemo se ka kom ekstremu možemo da odemo.

Autorski tim:

Izvođači:

Slobodan Beštić, Pavle Pekić, Vladimir Aleksić

Režija: Gordana Lebović

Dramaturgija: Vanja Nikolić

Kostim i scenografija: Isidora Spasić

Kompozicija, izbor muzike i stručne konsultacije: Vedran Vućić

Organizacija: Damjan Damnjanović


JavaScript is disabled!
To display this content, you need a JavaScript capable browser.


Eksperiment u pozorištu: Tri lica ogledala

U petak, 8. aprila u prostorijama Fondacije Danilo Kiš u Subotici izveden je pod krinkom pozorišne predstave svojevrsni socijalni eksperiment.

Ljubitelji pozorišta i lovci na zanimljive kulturne sadržaje u ovom gradu čekali su na stepenicama ispred zatvorenih vrata „Skladišta“ tačno u osam.

U najavi je pisalo: „Socijalni i pozorišni eksperiment“. Pa, ok. Mi smo publika koja je prošla kroz školu KPGT-a, mi smo publika koja posećuje “Desire”. To govori nešto o nama: mi volimo eksperimente u pozorištu.

Vrata se otvaraju a nas dočekuje div koji nas vodi kroz mračan hodnik u svetlu toplu prostoriju. Dovoljno da zaintrigira.

Predstava počinje. Dok govori o vrlini, glumac stoji pred publikom sam, trudeći se da gestom i pokretom uspostavi kontakt. Klasično pozorište. Posle njega, na scenu izlazi maskirana spodoba izgovarajući reči slavnog opozicionara klasičnog pozorišta Antonenea Artoa. Pomeranje granica, alternativni teatar. Na kraju publika je u prilici da vidi filmski prikaz glumca koji izvodi performans na različitim realnim lokacijama. Tri umetnička izraza. Tri različita viđenja. Tri različita ugla.

Sva tri glumca predstavljaju se publici i traže jednu neugodnu stvar – traže od gledaoca da učini najužasniju od svih stvari: da izabere. Da se prikloni samo jednom gledištu. Izbor podrazumeva da ćete odustati od druge dve opcije. Izbor podrazumeva da se morate, bar neko vreme držati odabranog, da morate verovati u svoj stav.

Tu završava predstava a počinje eksperiment. Ljudi, sugrađani koji se, više ili manje, poznaju, zagledaju se. Gledaju kome će se prikloniti poznanici, prijatelji. Gledaju glumce: Ko je naočitiji? Ko deluje sigurnije u ono što govori? Koji je od njih bolje predstavio svoju „ verziju istine“? Neki iz publike misle: „Koji od njih će me manje eksponirati, pozivati da se izražavam, da mislim, kod koga mogu da prođem kao posmatrač?” Zona komfora je sigurno mesto. Neki, dozivaju razum u pomoć: „Čekaj da se setim, pa o čemu su ono pričali? Ok, pozorište. Klasično, moderno, film. O Bože, bar se sećam o čemu su pričali.“ Dlanovi se znoje, puls se ubrzava.

Anksioznost oko izbora ne traje dugo i gledaoci su pozvani da se i fizički udalje od svojih neistomišljenika i prate odabranog glumca- vođu. Izbor je učinjen. Ipak uzbuđenju nije kraj. „Vaš“ glumac – vođa upravo vam saopštava da ćete morati da branite svoj stav u debati. I pre nego što ste stigli da razmislite o ispravnosti svog izbora, vaša grupa i vi sa njom smišljate taktike za pobedu protivnika, argumente za odbranu svog stava, igrate se mentalne borbe, i nesumnjivo uživate.

Zatim kreće debata. Zabavno je iznositi argumente, suprotstavljati se protivničkom taboru. Gimnastika uma polako se pretvara u raspravu. Rasprava se nastavlja u sve žešćem maniru. Odjednom, u žaru borbe, vaše vođe ustaju, istovremeno sa svojim protivnicima, upadaju jedni drugima u reč. Dobili ste dozvolu da učinite isto. Oni se vređaju, viču i zaboravljaju argumente. I vi osećate da možete slično. Dali su vam vetar u leđa. Sada je važno samo poraziti protivnika. Atmosfera ključa.

Odjednom tajac. Dolazi do prekida filma. Konačni kraj besmislene rasprave i eskalacije nasilja je uvek besmisleni poraz. Za svaku od ”zaraćenih” strana.

Dugo posle predstave utisci su snažni. Pitate se koliko malo je potrebno? Mislite: To ja ne bih mogao.

Ipak, bilo je dovoljno da vas svrstaju u grupu, daju vam cilj da i vi poželite da se svakim delom svog bića odbrani tog cilja predate. Slepo hrlite ne obazirući se na pojedince, na svoje potrebe kao individualne jedinke. Vi postajete deo mase. Ne razmišljate svojom glavom. Za vas razmišlja vođa, grupa je važna, pojedinci – ne. Ne sećate se da ste u početku mogli lako da se priklonite bilo kom drugom stavu. Brzo ste se emocionalno vezali za ono što je intelekt prepoznao kao samo jedan ugao gledanja na isti problem.

Mnogi pametni umovi bavili su se i bave se ovom temom. Ali kada na svojoj koži osetite da možete tako lako i tako brzo (za vreme trajanja jedne pozorišne predstave) da skliznete, da izgubite svoj lični identitet u masovnom, grupnom, ne možete a da se ne zapitate: Kakva sam ja to osoba? Kakvo je naše društvo ako je sastavljeno od ljudi koji nisu mnogo različiti od mene? Ako je ova predstava metafora za civilizaciju, da li smo osuđeni na konformizam ili među nama postoje pojedinci koji misle svojom glavom? Da li možemo da biramo i razumom ?

Reditelj očigledno i namerno bira pristup u stili Augusta Boala. On kombinuje dva tipa “pozorišta potlačenih” kako bi stavio akcenat na subjekte predstave- ne glumce, već publiku koja tokom ovakve vrste performansa postaje glavni akter i ne znajući to, kao kod najboljih Boalovih “eksperimenata”. Ubedljivi glumci su katalizator pomoću koga publika dolazi do sopstvenih uverenja i stavova a na kraju procesa ih preispituje ili menja. Publika ne očekuje da će biti uvučena u dramsku radnju koja u jednom trenu prestaje da bude teatar a postaje život. Cilj je što jači subjektivni doživljaj koji će dovesti do promene svesti.

Društvu koje je postalo indiferentno prema bombastičnim novinskim naslovima, psovkama u rijalitijima, svakodnevnim zločinima sopstvenih političkih vođa potrebna je promena. A da bi se menjalo društvo, potrebno je menjati pojedince i njihova uverenja. Kako ako ne ovako?

Marijana Vasilijević

Preuzeto sa: http://www.gradsubotica.co.rs/eksperiment-u-pozoristu-tri-lica-ogledala/